Месечина греје… Мартинка ми у крило. Коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од Билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т’нко ни високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из сераји и башче, куде младе жене и девојке око шедрван и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма… И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада.
Бора Станковић, Коштана
Појам „чалгија“ има више значења. Он првенствено означава балкански тип староградске музике, а истовремено и оркестар који изводи песме овог жанра. Традиционални састав чалгије укључује традиционалне жичане (лаута, тамбура, канон), гудачке (виолина, лира), дувачке (кларинет, кавал) и ударачке инструменте (деф, тарабука).
На простору на којем живи наш народ, чалгијска музика се углавном поистовећује са врањанским, македонским, косовским и босанским севдалинкама.Несумњиво је да су у прошлости чалгиџије биле део свакодневног живота нашег градског становништва. Чалгија их је увесељавала у кафанама, на свадбама и другим јавним и приватним слављима.
Чалгија Мојсије Петровић користи аутентичне инструменте који су поникли у градским срединама источног Средоземља, подручју којем органски припада и наша култура. Репертоар састава чине најлепше севдалинке, аранжиране у старинском стилу, који оживљава обичаје и дух старих српских и балканских градова. Чланови састава су се определили за изучавање различитих музичких форми и система, као и за непрекидно усавршавање у древним техникама свирања на већ скоро заборављеним чалгијским инструментима.
Посебан утисак на слушаоце остављају старе, опште познате песме, које у чалгијском извођењу добијају нову вредност, јединствени звук који је истовремено модеран, али и веома традиционалан.